|
|
|||
|
||||
revija |
|---|
revija + |
|---|
pretraga |
|---|
KAD JE METALNA MARKA BILA BOGATSTVOGlumac Nebojša Milovanović o „svojim devedesetim”, o godinama siromaštva i poniženja u kojimAndrijana Urošević (Blic, 17. novembrar 2002) |
podnaslovi } |
A 1997. i 1998. godine snimaju se filmovi "Lajanje na zvezde" i "Bure baruta"
- Sreća i nesreća je što su ta dva filma, nekako, izašla u isto vreme i da su oba bila veoma gledana. Bio sam srećan. Odjednom je došla nekakva popularnost, da te ljude znaju, prepoznaju na ulici i, moram priznati, prošao je duži period da nađem balans, da kažem sebi - to su samo dva filma, treba trajati ceo život...
Kad je 24. marta 1999. godine počelo bombardovanje, Nebojša se spremao da ide na žurku kod druga koji je diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu. Na žurku je otišao, a tako je i nastavio. Odlazio je na žurke i tako "pobeđivao" strah. A onda, usred bombardovanja, sa "Beogradskom trilogijom", otputovao je u Nemačku.
- Bio sam srećan što sam dobio priliku da baš u tom trenutku izađem iz zemlje. Sećam se da smo tempirali vreme prelaska mostova, kako bismo bezbedno stigli do Budimpešte. U autobusu je tada, po prvi put, bila mrtva tišina. A kada smo stigli, domaćini su bili toliko ljubazni, interesovali su se za našu situaciju, ispitivali nas i "onako", čudno nas gledali. Spremili su nam mnogo hrane, čak su ispekli i jagnje, verovatno su mislili da mi ovde nemamo šta da jedemo. Tamo smo, slučajno, bili smešteni pored jednog veoma frekventnog aerodroma, tako da, s obzirom na ovdašnju traumu koju smo navukli od zvuka aviona, uopšte nismo spavali. Bili smo toliko preopterećeni da smo na predstavi nosili vokmene da bismo znali šta se događa u Jugoslaviji. Vratili smo se u Jugoslaviju baš kada je prestalo bombardovanje. Čudno je bilo, kao da smo došli u zonu sumraka. Za samo par dana doživeli smo civilizacijski skok i šok. Tada smo videli i shvatili kako mi u stvari živimo. Videli smo koliko mi, u stvari, živimo nenormalno. Bili smo oduševljeni što se oni tamo slobodno kreću... I sve to na ulazu u 21. vek!
Nebojša Milovanović kaže da ni danas ne živi baš onako kako bi voleo. Stanuje kao podstanar, ali ima posao. Trudi se da živi kao da je sve normalno. I nada se da će jednom tako i biti.